Bio je poslednji. Publika je ipak naučila njegovo ime.

Na sportskim listama postoji vrlo jednostavan način da se odredi ko je bio najbolji. Mnogo je teže iz iste liste utvrditi koga će publika zapamtiti. Edi Edvards je 1988. stao upravo u taj razmak.

Britanski ski-skakač nastupio je na Zimskim olimpijskim igrama u Kalgariju i završio na poslednjem mestu u obe pojedinačne discipline. Nije osvojio iznenadnu medalju koju bi priča naknadno pokušala da sakrije do poslednjeg pasusa. Njegova posebnost je u tome što medalje nije bilo.

Orao koji nije doleteo do vrha

Olympedia opisuje majstora iz Čeltnama koji je u Kanadu došao kao britanski predstavnik, a otišao kao lice koje su prepoznali daleko izvan sveta ski-skokova. Nadimak „Edi Orao“ postao je veći od plasmana.

To ne znači da su rezultati nevažni niti da je svaki loš rezultat sam po sebi dirljiv. Ovde se dogodilo nešto drugo: publika je u nastupu čoveka daleko od favorita prepoznala razlog da ga prati i bodri.

Ne mora svaki junak da ima isti završetak

Postoji iskušenje da se ovakva biografija prepriča kao obećanje da svako, ako dovoljno želi, može da stigne gde god poželi. To bi bilo nepravedno i prema sportu i prema ljudima koji pokušavaju bez takvog raspleta.

Edvardsova priča ima vrednost i bez tog obećanja. Govori da između pobednika i potpuno nevidljivog učesnika postoji mnogo prostora. U njemu stanu hrabrost, neobičnost i publika kojoj nije potreban pehar da bi joj neko bio zanimljiv.

Kada sledeći put vidite olimpijsku tabelu, pri vrhu ćete odmah prepoznati razlog za slavlje. Kod Edija vredi pogledati skroz dole. Tamo je ostalo ime čoveka koji je pokazao da se javno sećanje ne ponaša uvek kao konačan poredak — i da se nekad baš poslednji učesnik najlakše pretvori u priču koju želite da ispričate drugome.