Plivao je sam, daleko od najbržih. Cela dvorana ga je čekala.

Na startu kvalifikacione trke bila su trojica. Posle preranih startova dvojice rivala, u vodi je ostao samo Erik Musambani. Olimpijski bazen u Sidneju 2000. odjednom je postao pozornica za priču sasvim drugačiju od lova na rekord.

Predstavnik Ekvatorijalne Gvineje završio je 100 metara slobodnim stilom za 1:52,72. Rezultat je evidentiran i kod World Aquaticsa. Nije bio blizu vremena najboljih, ali je njegovo plivanje postalo jedan od najprepoznatljivijih prizora tih Igara.

Pedeset metara koji su izgledali ogromno

Olympedia opisuje sportistu koji je ozbiljnije počeo da pliva tek nekoliko meseci pre nastupa i pripremao se u mnogo manjem hotelskom bazenu. Prvi susret sa olimpijskom dužinom bio je deo razlike koju gledalac lako previdi kada upoređuje samo završna vremena.

To nije razlog da se njegov nastup pretvori u zabavu na račun tuđe nepripremljenosti. U poslednjem delu trke bilo je očigledno koliko mu je teško da stigne do kraja. Upravo zato je gledanje moglo da se promeni: sa pitanja koliko će biti spor na želju da uspe da završi.

Biografija nije stala na tom snimku

Prema Olympedijinoj biografiji, Musambani je nastavio da napreduje i kasnije radio kao nacionalni trener. Čovek poznat po jednom veoma sporom plivanju nije zauvek ostao zaleđen u tom prvom televizijskom utisku.

To je važan nastavak. Internet voli da od čoveka napravi jednu scenu koju ponavlja bez promene. Sportski život, kao i svaki drugi, nastavlja se i kada publika ode da gleda nekog novog.

Musambanijeva priča ima snagu ako je ispričamo sa poštovanjem: nije osvojio medalju, nije pobedio najbolje i nije potrebno tvrditi da jeste. Dobio je mnogo teži mali zadatak — da pod najvećom mogućom pažnjom završi nešto što mu je tog dana delovalo ogromno. I stigao je do druge strane.